Tehnika 3
Kako dišemo?
KAKO DIŠEMO?
Da bi živelo, svako živo biće mora da diše. Životinje disanjem unose kiseonik u telo. Udisanjem vazduha, čovek uzima kiseonik. Disanje izgleda prosto, i čak ni ne mislimo kako dišemo, ali disanje predstavlja prilično komplikovanu radnju. Kada čovek udiše vazduh, on prolazi kroz čitav niz cevi u telu, koji se zovu disajni putevi. Oni počinju nosem, gde se zaustavljaju čestice koje bi mogle da budu štetne za pluća. U nosu se vazduh prečišćava i zagreva. Iz nosa, vazduh se spušta kroz ždrelo. Odatle kroz grkljan i dušnik odlazi u dve manje cevi koje se zovu dušnice, od kojih svaka ulazi u po jedno plućno krilo. Pluća su veliki, meki organi, koji se sastoje iz dve plućna krila, desnog i levog. Oba plućna krila su obavijena tankim prekrivačem koji se zove pleura ili plućna maramica. Plućno tkivo je kao sunđer. Sastavljeno je od mnoštva manjih mehurića ispunjenih vazduhom koji u njih ulazi. Kroz dušnice vazduh stiže u plućne mehuriće.
U njima se uzima kiseonik iz vazduha, a nepotrebni gasovi se izbacuju iz tela. Ovi mali mehurići, ispunjeni vazduhom, zovu se alveole. Vazduh koji udišemo sadrži kiseonik, azot, ugljen-dioksid i vodenu paru. Ovi gasovi se nalaze i u krvi, samo u različitim količinama. Kad udahnemo svež vazduh, tada u alveolama ima više kiseonika nego u krvi. Zato kiseonik iz vazduha prelazi u krv kroz vrlo tanke zidove alveola i sitnih krvnih sudova – kapilara. Ugljen-dioksida ima više u krvi, a manje u alveolama i zato odlazi iz krvi u alveole pluća, odakle ga izdišemo. Na ovaj način je omogućeno da ćelije dobijaju kiseonik i izbace nepotrebni ugljen-dioksid. Disanje je voljna i nevoljna radnja. Dišemo, i kada ne mislimo na to, ili kada spavamo. Ali disanje možemo zaustaviti na kratko vreme, ako to hoćemo – kao kada zadržavamo dah dok ronimo.
Šta je potrebno da bi kompjuter radio?
Kompjuteri se, laički rečeno, sastoje od komponenti koje se nalaze unutar kućišta,iI monitora. Da bi on radio, potrebni su vam:
- Matična ploča
- Processor
- RAM (radna memorija)
- Grafička kartica
- Napajanje
- Hard disk
- Monitor
- Periferije (miš I tastatura)
Dakle, za minimalno funkcionisanje kompjutera su vam potrebne gore navedene komponente. Zašto su ove komponente potrebne?
Procesor je osnovni deo svakog kompjutera. On predstavlja centar svega, I komunicira sa svim komponentama u računaru.
Matična ploča je centralni deo kompjutera. Na nju se stavljaju, odnosno spajaju sve komponente. Matične ploče se svrstavaju prema Socket-ima, a oni prema procesorima. Stoga, nakon što izaberete procesor, trebate izabrati odgovarajuću matičnu ploču.
RAM memorija je radna memorija kompjutera. U njoj se skladište svi važniji podaci s kojima trenutno radite. Ona je nekoliko hiljada puta brža od hard diska memorije, pa stoga podaci s kojima radite se brže premeštaju sa hard diska u RAM memoriju. Što više RAM memorije ima računar, to je bolje za njegov rad.
Grafička kartica služi za prikaz slike na kompjuteru. Danas je postala jedna od najzanimljivijih komponenti u računaru, najviše zbog toga što igranje igrica ima sve veću ulogu u korišćenju kompjutera.
Napajanje je ključ svega. Da bi kompjuter radio, napajanje dovodi struju do ostalih komponenti. Ono predstavlja veoma važnu komponentu za stabilan I siguran rad.
Kao što znate, monitor služi za prikaz slike ljudskom oku. Nakon što mu grafička kartica pošalje signale, monitor taj signal konvertuje I pretvara ga u nama vidljivu sliku.
Periferija služi za korišćenje računara, a u nju spadaju miš, tastatura, zvučnici, slušalice, itd.
Ko je izmislio frižider?
Smrzavanje je proces snižavanje temperature predmeta, sve dok se oni ne zalede. Da bi to bilo moguće, tim predmetima je potrebno oduzeti toplotu. Samim tim, hlađenje predstavlja oduzimanje toplote. Ranije, za hlađenje predmeta služili su led i sneg. Na taj način je rashlađivano, na primer, vino (Aleksandar Veliki i car Neron su koristili led u te svrhe). Ali, čak i u tom periodu postojao je jedan način hlađenja takođe. To je bio postupak rastapanja neke soli u vodi. Šalitra i amonijum nitrat oduzimaju toplotu iz vode u kojoj se rastapaju, i tako se snižava temperatura vode. So snižava tačku smrzavanja vode. Na primer, kada se so stavi na led, led se pretvara u vodu. Da bi se to obavilo, potrebna je energija ili toplota. Nju obezbeđuje voda, i tako njena temperatura pada. Dakle, kao prvobitni metod smrzavanja korišćen je sneg i led, ili soli. Međutim, postoje i drugi postupci smrzavanja, kao što je isparavanje, to jest, prelazak tečnosti u paru.
Kada na dlan stavite malo vode ili alkohola, osetićete kako vam se ruka na tom mestu hladi, jer tečnost oduzima toplotu iz ruke i isparava. Upravo to je dovelo do pojave savremenih frižidera. Majkl Faradej je 1823. godine ustanovio da se para amonijaka pretvara u tečnost kada se sabije i kad joj se zatim oduzme toplota. Kada se otkloni pritisak i pusti da ta tečnost ponovo ispari, ona oduzima toplotu okolini i stvara hladnoću. Kako i zašto je to omogućilo stvaranje savremenih frižidera? Zato što je nešto moglo biti pretvoreno iz gasovitog u tečno stanje, i pritom dati svoju toplotu. A zatim je ponovo moglo biti promenjeno u gasovito stanje i oduzeti okolini toplotu. Kontrolišući taj proces i omogućivši mu da se stalno ponavlja, došlo je do nastanka današnjih frižidera. Prvi frižider (u pravom smislu te reči) napravio je švajcarski pronalazač Karl Linde 1874. godine, da bi pomoću njega rashlađivao pivo.