Rafting nije za one slabijeg srca
Nije za one slabašnog srca, ali rafting će vam dati onu vrstu uzbuđenja od kojeg ćete zadrhtati, kakav samo bliski susreti s prirodom može proizvesti. Ali imajte na umu da čak i najhrabriji tražitelj uzbuđenja treba slediti sigurnosne postupke.
Brza tekuća i penušava voda koje teče preko ogromnih stena i kroz uske klance može brzo postati zarazna. Može vas zaraziti željom da tu avanturu opet ponovite.
Nekoliko reka zahteva određeni stepen tehničke stručnosti, dok su druga putovanja prijatnija za porodicu kroz mirnije brzake. Reka Tara je najpoznatija rafting ponuda u Bosni i Crnoj Gori.
U svakom slučaju, na raftingu sigurnost je primarna tema za organizatore ovih aktivnosti, a oni pružaju neophodnu opremu kao što su kacige, odela i prsluci za spašavanje. Ali nemojte pogrešiti u tome, postaće vam veoma mokro – i veoma je preporučljivo da donesete dodatnu toplu i suvu odeću za kasnije.
Iako je rafting uzbudljivo iskustvo za pojedinca, on takođe zahteva saradnju svih ljudi u čamcu. Nivo teškoće svakog putovanja određuje starosne granice i stepen fizičke izdržljivosti koja se zahteva od učesnika.
Zbog vaše bezbednosti, uvek budite sa profesionalnim skiperom za rafting koji poznaje tu specifičnu reku. Nikada ne idite na rafting samostalno bez profesionalnog skipera, ili opsežnog znanja o reci, a ako se i odlučite sa idete sami, uvek konsultujte lokalne vodiče.
Kada dođe do nesreća, to je nažalost često zbog lošeg istraživanja i nedostatka pripreme. Nesreće sa profesionalnim i licenciranim skiperima koji dobro poznaju reku skoro su nemoguće.
Bezbednost na vodi
Imajte u vidu na ova pravila kad god ste na vodi ili pored vode:
Razmislite o sigurnosti u svakom trenutku.
Planiranje smanjuje rizik i pruža vam više zabave bez brige.
Ponesite neophodnu opremu, trebala bi da bude u dobrom stanju.
Izlazite iz čamca samo kada je sigurno. Pratite pravila raftinga i budite sigurni da znate šta su oni.
Obavezno nosite prsluke za spašavanje.
Pobrinite se da ste odmorni i trezni, nikako ne idite na rafting u alkoholisanom stanju ili pod uticajem narkotika.
Budite pažljivi i zapamtite da je sigurnost, okruženje i dobrobit svih ljudi u čamcu zajednička odgovornost.
Da li je astrologija nauka?
Da li je astrologija nauka?
Mnogi ljudi veruju da je astrologija nauka, kao i to da treba živeti prema „njenim pravilima“. Ali, astrologija je jednostavno rečeno – sujeverje, i to jedno od najstarijih čovekovih sujeverja. Naši drevni preci su videli nebo kao ogromni svod noću osvetljen Mesecom, koji se stalno menjao, i zvezdama, a danju Suncem. Tada, ljudi nisu znali šta te svetlosti predstavljaju, ali su uviđali da njihovi usevi zavise od Sunca i da često, kad zvezda i Meseca nema na nebu, nastaju nepogode. Zato su i verovali da su te nebeske svetlosti – bogovi. Iz tog verovanja razvilo se mnoštvo drugih, pa i to da se prema položaju zvezda, planeta ili Meseca mogu predskazivati događaji, kao i da od tog položaja zavise životi ljudi. Tako se rodila astrologija među starim Vaviloncima, Egipćanima, Indijcima i mnogim drugim narodima.
Astrolozi su obično izrađivali karte na kojima su prikazivali položaj nebeskih tela u trenutku nečijeg rođenja. Ove mape se zovu horoskopi. Horoskopom se prikazuju zvezde nekretnice podeljene u 12 grupa ili „kuća“, odnosno 12 delova neba. Tih delovi neba su ustvari znaci zodijaka. Zodijak je zamišljeni pojas na nebu koji prati godišnje kretanje Sunca. 12 znakova predstavlja podelu koja postoji u godini. Kaže se da svaka planeta ima svoju omiljenu „kuću“. Planeta koja se nalazi u „kući“ u vreme rođenja neke osobe navodno ima ogroman uticaj na njen život. S druge strane, planete koje se u tom trenutku nalaze daleko od svojih „kuća“ takav uticaj nemaju ili njihov uticaj nije dobar.
Kada je čovek počeo da pije mleko?
Kada je čovek počeo da pije mleko?
Danas, kad kažemo mleko, prvo čega se setimo je kravlje mleko. Ali, u raznim krajevima sveta, ljudi piju i mleko drugih životinja. U Indiji, na primer, polovina mleka koje ljudi piju je bivolje mleko. Potrošnja kozjeg mleka je veoma raširena u zemljama oko Sredozemnog mora, dok se irvasovim mlekom hrane narodi u severnoj Evropi. Kada je čovek počeo da pije životinjsko mleko i da jede mlečne proizvode, kao što su sir i maslac? Niko ne zna tačno, jer se to desilo pre nego što je pisana istorija. Kiselo mleko i proizvodi kao što su maslac i sir su bili uobičajena hrana starih naroda koji su lutali pašnjacima Azije, sa svojim ovcama i govedima, pre više hiljada godina.
Možda mislite da je ideja o pravljenju koncentrovanog mleka ili mleka u prahu savremena? To nije tačno. Tatari su pravili koncentrisano mleko u obliku kaše, a verovatno i suvo, još 1200. godine, i upotrebljavali su ga kao hranu za vreme svojih pljačkaških pohoda pod Džingis kanom. Originalni patent za proizvodnju dehidratiziranog mleka zvanično je zaštićen 1856. godine, i takvo mleko su uveliko upotrebljavali američki vojnici tokom Građanskog rata 1861-1865. Oko 87% kravljeg mleka je voda, dok ostatak čoveka snadbeva visokim procentom njegovih dnevnih potreba u vidu kalcijuma, proteina i vitanima A i B.
Čemu služi kalcijum u kostima?
Čemu služi kalcijum u kostima?
Telo prosečnog čoveka sadrži oko 1,5 kg kalcijuma. Pretežni deo ovog kalcijuma se nalazi u kostima, kao glavni deo koštane mase. Građu kostiju mogli bismo uporediti sa armiranim betonom. Kost ima vlakna koja se zovu kolagena vlakna, slična savitljivim i gvozdenim žicama koje se stavljaju u armirani beton. Količina kalcijuma u našim kostima menja se sa godinama života. U toku prve godine života, kosti deteta imaju malo kalcijuma i vrlo su savitljive. Dete može da se savija u svim mogućim pravcima, a da ne slomi nijednu kost.
Ali, kad čovek dostigne 80 godina starosti, njegove kosti mogu da sadrže skoro 80% kalcijuma, i lako su lomljive. Maloj deci dajemo da piju dosta mleka zato što je ono bogato kalcijumom, a mladim organizmima je potrebno mnogo kalcijuma. Jedan litar kravljeg mleka sadrži nešto više od 1,5 kg kalcijuma. Sir i jogurt isto tako sadrže velike količine kalcijuma. U onim delovima sveta gde kalcijuma nema dovoljno u ishrani, ljudi nemaju zdrave zube i često pate od preloma kostiju!
Šta je to šifrovanje?
Šta je to šifrovanje?
Pretpostavimo da ste se dogovorili s drugovima i drugaricama da jedni drugima šaljete tajne poruke. Možda ćete baš vi predložiti: „Hajde da slova zamenimo brojevima“. Svaki broj predstavljao bi po jedno slovo azbuke. Tako ste dobili šifru. Šifrovanje je pisanje pomoću tajnih znakova koji se ponekad predstavljaju brojevima. Da li znate da je i Julije Cezar koristio šifre u svojim tajnim porukama? Činio je to da ih neprijatelji ne odgonetnu.
U današnje vreme, koriste se brojke i šifre kako u važnim državnim tako i u trgovačkim poslovima. Postoje dve vrste šifrovanja. Jedna je kada se svako slovo poruke zameni brojem, drugim slovom ili nekim drugim simbolom. Druga se sastoji u premetanju ili menjanju mesta određenog redosleda slova u poruci. Ova dva tipa pisanja tajnim znacima mogu da se koriste na bezbroj načina. Prvi tip je jednostavniji i obično ga upotrebljavaju dečaci i devojčice koji sami stvaraju svoje šifre. Izraz „šifra“ obično se upotrebljava za poruku koju mogu da protumače i pošiljalac i primalac poruke pomoću knjige koja objašnjava šifre. Znaci predstavljeni brojevima i šifre mogu da se reše – da se dešifruju. Da se ovo postigne, potrebno je pronaći ključ, rešenje ovih znakova i šifara, ali to je ponekad veoma teško.
Osoba koja hoće da reši šifru obično mora da odredi kojim je jezikom napisana tajna poruka, kao i da li su u pitanju slova ili brojevi. Za ovakvo dešifrovanje potrebne su tablice koje pokazuju učestalost upotrebe pojedinih glasova u tom jeziku, kao i mnogi drugi podaci.
Da li još uvek postoji sedam svetskih čuda?
Da li još uvek postoji sedam svetskih čuda?
Ljudima iz davnog doba verovatno je bilo teško da zamisle da će veliki spomenici, koje su oni zvali sedam svetskih čuda, ikada nestati. Ali, svi su nestali, sem jednog. Ostala nam je samo Keopsova piramida u Gizi, u Egiptu. Sagrađena je pre oko 5000 godina, kao grobnica faraona i njegove žene. Drugo čudo, zidine u Vavilonu, u današnjem Iraku, sagradio je oko 600 godine pre nove ere čuveni kralj Nabukodonosor. Građene su od cigle i bile su visoke oko 110 metara. Danas su ostale samo ruševine. Treće svetsko čudo bila je Zevsova statua u Olimpiji, u Grčkoj. Izradio ju je grčki vajar Fidija. Statua, visoka oko 12 metara, imala je odeću od zlata, ruke i lice od slonovače, a oči od dragog kamenja. Od nje nema ni traga. Četvrto čudo bio je hram boginje Artemide u Efesu, u današnjoj Turskoj. Krov su podupirali veliki kameni stubovi, visoki po 20 metara, u hramu je čuvano nekoliko najboljih dela grčke umetnosti.
Zapalili su ga Goti 262. godine nove ere. Za peto svetsko čudo smatran je mauzolej u Halikarnasu, u Maloj Aziji, sagrađen za kralja Mauzola, koji je umro 353. godine pre nove ere. To je bila tako izvanredna građevina i toliko raskošna, da sada svaku monumentalnu grobnicu nazivamo mauzolejom. Šesto čudo bio je Kolos na Rodosu, bronzana statua Heliosa, boga Sunca. Ova statua, visoka oko 45 metara, podignuta je na ostrvu Rodosu, a srušio ju je zemljotres 224. godine pre nove ere. Sedmo i poslednje čudo, Faroski svetionik, počeo je da se gradi oko 283. godine pre nove ere, na ostrvu Farosu, kod egipatske obale. Veruje se da je iznad osnove bio visok gotovo 200 metara, a na vrhu je gorela vatra prema kojoj su se upravljali brodovi ulazeći u luku. Ova kula svetilja se služila više od 1500 godina, ali ju je uništio zemljotres.
Šta je alhemija?
Šta je alhemija?
Da li ste nekada imali želju da podignete kamečić sa zemlje, i pretvorite ga u dijamant ili zlato? Još od najstarijih vremena ljudi su imali baš takve želje. Stvarno su se trudili i pokušavali to da ostvare. Alhemičari su pokušavali da jeftine metale, kao što su živa i olovo, pretvore u zlato i srebro. Takva veština, kojom su se ljudi bavili vekovima, naziva se alhemija. Stari Grci i Arapi su bili prvi alhemičari. Iz Grčke i Arabije ova veština se proširila do zapada Evrope. Pošto je pretvaranje metala u zlato i srebro mnogima izgledalo verovato, lakoverni ljudi su davali čitava imanja alhemičarima u nadi da će steći neprocenjiva bogatstva. U zamkovima i kulama neobični ljudi izgovarali su čudne reči nad loncima u kojima je ključala neka masa, sve u nadi da će otkriti veliku tajnu.
Neki alhemičari su pokušavali da proizvedu zlato samo od žive, dok su drugi mešali živu sa sumporom, arsenom ili solima amonijaka. Kasnije se alhemija usredsredila na pronalaženje tzv. kamena mudrosti, za koji se verovalo da ima moć isceljenja svih bolesti, kao i moć davanja večitog života. Pored toga, verovalo se da se pomoću kamena mudrosti od običnih metala može dobiti zlato. Iako izučavanje alhemije nije bilo naučno, ona je pružala mnoga korisna obaveštenja o različitim materijama. Može se čak reći i da je alhemija bila preteča hemije. Mnogi alhemičari bili su samo obični avanturisti, ali je među njima bilo i velikih ljudi koji su iskreno verovali u mogućnosti alhemije.
Kako su nastale Olimpijske igre?
Kako su nastale Olimpijske igre?
Danas kada kažemo igre odmah pomislimo na kupjuterske igirce ali termin igre je nekad bio rezervisan za sportske aktivnosti. Zlatna olimpijska medalja je verovatno najveća počast koju neki sportista može da doživi. Međutim, da li znate da ideja o Olimpijskim igrama datira još od pre 2500 godina? Prema grčkoj legendi, Herkul, Zevsov sin, je osnovao Olimpijske igre. Najstariji dostupni podaci govore o igrama koje su održane 776. godine pre nove ere, koje su održane u gradu Olimpija. Punih hiljadu godina ove igre su se održavale na svake 4 godine, sve dok ih Rimljani nisu ukinuli 394. godine. Stari Grci su smatrali da su ove igre veoma bitne, pa su prema razmaku između njihovog održavanja merili vreme.
Taj razmak je bio 4 godine, i zvao se olimpijada. Ove igre predstavljaju primer kako se ostvarivao grčki ideal „u zdravom telu, zdrav duh“. Ako bi se desilo da se u vreme igara desi rat, on bi bio prekinut. 1500 godina kasnije, francuski baron Pjer de Kuberten je došao na ideju da se obnove Olimpijske igre. U Parizu je 1894. godine održan Međunarodni kongres na kom je učestvovalo 15 zemalja. Učesnici ovog kongresa su odlučili da se ponovo održavaju igre i to na svake 4 godine, kao i u staroj Grčkoj. Dve godine kasnije, u Atini su održane prve moderne Olimpijske igre. U današnje Olimpijske igre su uključeni mnogi sportovi koji nisu ni postojali u antička vremena, kao što su košarka, vaterpolo, fudbal, biciklizam, hokej na travi, itd. O modernim Olimpijskim igrama se stara Međunarodni olimpijski komitet, a svaka zemlja ima svoj nacionalni komitet koji odlučuje o njenom učešću na Olimpijadi.
Od kada se koristi med?
Od kada se koristi med?
Med je jedan od najčudesnijih proizvoda u prirodi. Veoma je cenjen još od najstarijih vremena i mnogo se koristio, pošto je predstavljao jedini izvor šećera do koga su ljudi mogli doći. U starim vremenima med je služio kao lek, zatim za pravljenje pića koje se zvalo medovina i kao sastojak u mešavini sa vinom i drugim alkoholnim pićima. U Egiptu se med upotrebljavao i za balsamovanje a u staroj Indiji za konzerviranje voća i pravljenje kolača.
Med se pominje i u Bibliji, Kuranu i spisima mnogih pisaca stare Grčke. Prema tome, kao što se vidi, med je počeo veoma rano da se upotrebljava. Danas se med koristi na stotine različitih načina. Med se upotrebljava u sladoledu, u proizvodnji lekova i u ishrani beba. Kao izvor energije pomaže sportistima. Med ima antiseptička svojstva (štiti od infekcije), pa se upotrebljava za lečenje rana i posekotina. Takođe se koristi u izradi raznih losiona, pa čak i u antifrizu – tečnosti za sprečavanje zamrzavanja automobilskih hladnjaka! Med i pčelice se koriste kao odlično poredjenje za rad i vrednoću. Mnoge pčelice su dobile uloge glavnih junaka u crtaćima. Takodje ne retko pčelice koje skupljaju med možemo videti kao teme za igrice.
Šta jede leptir?
Poznato je da leptir živi određeni životni ciklus. To je najpre jaje, pa onda larva, zatim lutka (u kome prespava zimu), i na kraju odrasli leptir. U ovom životnom ciklusu leptira postoji period kad ubedljivo najviše jede. To je doba larve, odnosno gusenice. Neke vrste leptira jedu samo u vreme kada se nalaze u stadijumu larve, i nikada više u životu. Jedu i rastu sve dok ne raskinu staru opnu i dok se ne obuku u novu opnu lutke. I leptiri raspolažu potrebnim organima za prehranjivanje.
Leptir ima glavu, stomak, grudni koš. One vrste leptira koje nastavljaju da jedu imaju umesto usta jednu vrstu surle. Ta surla (sisaljka), u vreme kada leptir ne jede, savijena je naviše i liči na oprugu časovnika. Leptir je može uvući u dubinu cveta da bi se napio cvetnog nektara. Moljci, koji pripadaju istom rodu insekata kao i leptiri, imaju surlicu ponekad toliko dugu da njom lako dopru duboko u unutrašnjost velikih cevastih cvetova. Postoje i takve vrste moljaca koje pri samom vrhu surli imaju nanizane zubiće kao testere, kojima mogu da presecaju koru voću kako bi se napili soka. A da li znate da su pipci, ili antene, moljaca i leptira mnogo važniji nego što su pipci drugih insekata? Služe im ne samo kao organ pipanja, već i kao organ mirisa i ukusa, a možda čak i kao čulo sluha!